Senka Bajić
Planinski bord (mountainboard) je ekstremni sport koji je ove godine proslavio 20 godina postojanja, sport u kom dvadesetčetvorogodišnja srpkinja, Senka Bajić važi za najboljeg ženskog vozača svih vremena.
Kada si se prvi put zainteresovala za planinski bord?
Posle državnog prvenstva u snowboard-u 2010. Godine pozvao me je Predrag Marcikić iz Mountainboard Srbije da se oprobram i u ovom sportu i odmah mi se dopao.
Koliko je ovaj ekstremni sport stvarno naporan i opasan po telo?
Opasan je, traži veliku izdržljivost, energiju, strpljenje i puno vežbanja. Mnogo je ekstremniji od snowboarda jer padaš na tvrdu zemlju, a ne na sneg te su ozlede mnogo ozbiljnije.
Ukoliko je toliko riskantan mora da si se i ti koji put povredila. Koje si najveće ozlede do sada dobila prouzrokovane brdskim bordom?
Jednom prilikom sam polomila ruku, drugi put mi je naprsao lakat, a takođe imam problema sa kolenima jer ona trpe najveći napor.
Zvuči baš ozbiljno i bolno. Da li bi ipak savetovala druge da se oprobaju u planinskom bordu?
Nije taj izbor za svakoga, ali treba da se proba jer kad si na bordu osećaš slobodu, snagu, energiju, ushićenje kakvo ni jedan drugi sport mi nije pružio, a trenirala sam odbojku, tenis, skijanje i druge sportove. Moraju takođe biti spremni na opasnosti koje nosi.
Prošlog meseca je održano prvo u istoriji Svetsko prvenstvo u planinskom bordu, u disciplini Boardercross (trka) i to u Srbiji, na Fruškoj gori. Znamo da si učestvovala, ali se ne zna da li si medalju osvojila?
Osvojila sam srebro, što je sjajan rezultat ukoliko se uzme u obzir činjenica da sam mesec dana pre takmičenja bila operisana i morala da mirujem, te sam sa pripremama počela kasno, svega nedelju dana pre trke. Iako sam na kvalifikacionim trkama bila ubedljivo prva i imala najviše bodova, u finalu je sreća bila na strani druge devojke koja je pobedila, mada sam je ja prethodno u kvalifikacionoj trci dobila.
Izgleda da ti u toj trci zlato nije suđeno, ali verujem da ćeš ga u sledećoj osvojiti. Koje bi nam druge svoje medalje spomenula?
Imam dva evropska zlata, takođe i dva balkanska zlata, a i na otvorenom prvenstvu Nemačke sam takođe bila prva. Svetsko prvenstvo do ove godine nije bilo ni organizovano.
Zvuči impresivno, pogotovo kada spomenemo i da si u međuvremenu završila master iz Zaštite životne sredine sa prosekom 10,0. Kako si postizala i ekstremne sportove i fakultet, dok se neki muče samo fakultetske obaveze da postignu?
Morala sam jako dobro da se organizujem. Posle i pre treninga učenje, a odricanje slobodnog vremena ispred kompjutera, televizora, viđanja sa prijateljima, kafane i drugih uživanja.
Znamo da je sve počelo sa snowboardom. Koliko si uspešna u tom sportu?
Trostruki sam državni prvak. Takmičim se i na evropskim takmičenjima. Bila sam treća na FIS trci u Češkoj i najbolje sam plasirani reprezentativac Srbije na FIS listi.
Gde treniraš oba sporta?
Planinski bord treniram na Fruškoj gori, jedinoj stazi stvorenoj za te svrhe u Srbiji, ali je u planu da se i u drugim gradovima naprave staze. Snowboard treniram na Kopaoniku i u Austriji.
Da li imaš planove da se u budućnosti i dalje baviš sportom ili kad krene karijera se završava ovo poglavlje tvog života?
Želim da nastavim da se usavršavam i osvajam nove medalje, treniram druge, mlađe sportiste i nađem način da uskladim i posao i sport.
Zašto si ti „crna ovca“ sportista?
Zato što se bavim sportom koji, kao i drugi ekstremni sportovi, u Srbiji nije uopšte razvijen. Teško je privući interesovanje ljudi i medijsku pažnju za bilo šta što nije fudbal, košarka i tenis. Pogotovo je teško baviti se ovako napornim sportom i biti uspešan i na fakultetu, ali trenutak pobede na trci u sportu koji voliš je vredan truda, ozleda i odricanja.
preuzeto: blacksheep.rs, Katarina Mitrović
fotografije: Klub Izazov, Milenko Đilas
