Zašto nam ne treba Supermen
Iza nemaštovitog naslova stoji nešto sasvi lično, gledano očima dečaka koji je porastao u međuvremenu…
Supermen ponovo leti na velikom ekranu, i osećaj je pomalo čudan. Vraća u vreme detinjstva kada me je otac vodio u bioskop da gledam SUpermena prvi put u životu, što mi je takođe bio jedan od prvih odlazaka u bioskop. Svi su tu u svojim svakodnevnim ulogama, više ili manje uspešno, makar sa glumačke strane tiče. Lako je bilo biti Supermen, daleko veći izazov je biti glavni negativac. Ili simaptični lik poput Gasa Gormana iz Supermena III (pokojni Ričard Prajer), po meni jedna od najboljih uloga u svim delovima Supermena ukupno. U svakom slučaju, počev od brandona Routha pa na dalje, glumci su mahom dorasli liku i delu svojih uloga, uz pohvale Kevinu Spejsiju koji je kao Leks Lutor superniorniji lik od samog Supermena, većim delom filma. Nekad je sve imalo svoje mesto, danas je sve to malo drugačije…
Današnji Supermen je suroviji i realniji, postao je kao i mi i sada mirne duše možemo da ga pljujemo. Bekstvo u svet fantazije ovoga puta nije uspelo, jer poruka je da svet ne činimo boljim mestom za življenje, već da pokušavamo da zadržimo postojeće stanje da ne bi postalo još gore. Novi Supermen je mnogo ličniji od starog. On rešava pre svega svoje probleme, pomalo razočaran što nije pronašao ništa vredno od svog rodnog sveta, dok svetu pomaže onako uz put, zato što mu je otac rekao da tako treba. Važnije mu je žena koja se u međuvremenu udala za drugog, a sukob sa Leksom Lutorom, dođe kao sporedna priča. Od nekadašnjeg Supermena, na koje su žene padale odreda, današnji se iza maske superheroja krije sa sopstvenom nesigurnošću, nesposoban da prizna ko je i šta je. Jedva prosečan novinar koji ima super moći, i ovoga puta on pada na jednu ženu, spetljan u emocijama od kojih ga više ne distancira ni crveni plašt i slovo “S” na grudima. Kakav je to superheroj koji me više podseća na običnog čoveka poput mene (štaviše, gori je), nego na ikonu morala i nepobedivosti.
Kako stoje stvari, prosto je šteta što je planeti Zemlji sa Kriptona poslat baš Kal-El. Osim što može da se pohvali zavidnim moćima, u svemu ostalom je klasičan superstar poput nekog fudbalera. Inteligencija mu nikako nije jača strana. Ko god je smislio neki plan da navuče Supermena na tanak led – uspeo je. Neki i više puta, pa tako i nije čudo što likovi poput Leksa Lutora i Rosa Vebstera ostaju isfrustrirani jer svet više pažnje poklanja prokalmovanim herojima nego obrazovanim i inteligentnim osobama koje su sposobne da učine nešto za razvoj čovečanstva. Ali Leks Lutor ne ume da leti, on samo ume sve ostalo. Tako je to u životu, a eknomija i politika ne idu nikako s ekologijom, naukom i napretkom, dok smo mi negde između svega i ko preživi pričaće.
Ni moralna strana priče nije nimalo ružičasta. Centralni ženski lik u celoj priči je, naravno, Lois Lejn. Samo, Lois je ovoga puta udata, ima i dete, a stare emocije se rasplamsavaju i onda udatu porodičnu ženu gledamo sa drugim muškarcem na krovu zgrade. Roditelji, kako ćete ovo objasniti svojoj deci dok gledaju film? Ja svojoj (da imam decu), ne bih dozvolio da se truju ovakvim moralnim izletima, stvarnost je dovoljno crna i bez toga. Ona je u svakom slučaju ona karakteristična vrsta (u stvari prototip žene u koji se uklapa bar polovina žena na ovom svetu), koja malo bi, ali u stavri nikad ne bi. U stvari, i ne zna šta bi, a dok se odluči, naravno da ne dobije niša jer niko nema vremena za njene psihološke zajebancije, i onda je ljuta ne ceo svet što nije dobila ono što joj se nudilo. Odjednom su joj svi krivi, a naročito nesretnik koji je izgubio živce poodavno i otišao u drugu galaksiju (ovoga puta bukvalno). Imam nesreću da prečesto srećem ovakve (žene naravno), i iskustvo da uglavnom pobegnem na vreme, dok se živci još nekako drže. U svakom slučaju, Lois je osoba koju ću intezivno mrzeti ovog meseca jer je upropastila jednog od najvećih superheroja mog detinjstva. Posle ovakvog filma, pokojni Riv se verovatno prevrće u grobu. Holivude, proklet da si…
