Trka trokolica
Red Bull trka trokolica 2012, po prvom planu trebalo je da se održi u Dobračinoj. Treća trka trokolica je ipak održana u Višnjićevoj ulici, 15. septembra 2012. Posle dvogodišnje pauze, “Red Bull Trka trokolica” ponovo je probudila stari duh Beograda…
Dan je počeo onako kako ne treba. Oblaci, vetar i kiša. Ideju, da ćemo nekoliko sati kasnije jurcati po beogradskom asfaltu niz Višnjićevu ulicu, počela je da spira depresivna kiša. Ispijam treću kafu i čekam da me organizatori pozovu i obaveste kako je događaj otkazan, odložen, štagod. Na sajtu nema obaveštenja. ne stiže ni SMS. Trokolica, koju sam prethodne večeri pravio udarnički u nekim kasnim satima, već je spakovana u auto, kao i kaciga i još ponešto. Vremenska prognoza ne obećava mnogo, ali sve je moguće i na kraju odlazim na mesto okupljanja, gde zatičem jednako depresivnu situaciju – takmičari skriveni od kiše ispred ulaza Supermarketa, mokre ulice sa razbacanim balama sena i nenamontiram spravama, neizvesnost izmešana sa nadom, trokolice nabacane na gomilu. Došli smo, čekamo, i ništa se ne dešava. Siguran sam da bi većina prisutnih pristala da vozi i po najgorem vremenu, samo da ne čekamo. Kiša nije padala mesecima, a sada preti da sve upropasti.
Od organizovanja prve Red Bull trke trokolica 2008. i druge 2010. godine u Dobračinoj ulici sve je veći broj ljudi koji se interesuje za ovu vrstu zabave. Za petoro najbržih koji nisu stigli na vreme da naprave svoju trokolicu, Red Bull je poklonio po jednu!
Trokolica je jednostavna sprava. Malo veća daska, na koju su na neki način pričvršćena tri točka, dva pozadi, a napred jedan kojim može da se upravlja radi skretanja. Sedneš i kreneš nizbrdo, što brže to bolje, pokušavajući da ostaneš u jednom komadu. Danas, to više niko ne vozi, odnosno gotovo niko osim šačice entuzijasta. Nije tu u pitanju ni hrabrost, ni ludost, već najviše želja za dobrom zabavom na neki drugačiji, možda i malo ekstremniji način. Danas se voze roleri, skejtovi izrađeni po želji kupca, bicikli koji ponekad koštaju više nego lošiji auto. Pre nekoliko decenija, toga nije bilo mnogo. Ako si hteo da se voziš, morao si sam da napraviš vozilo, a to je moralo da bude jednostavno. Razvio se takmičarski duh, da se vidi ko može brže i bolje, i tako je nastala trka trokolica – izvorno srpski ekstremni sport.
[srizonfbalbum id=18]
Veličina trokolice mora biti u okviru 60×80 centimetara, da ima tri točkića prečnika do 10 centimetara i volan, i naravno da ne može da razvije brzinu veću od 100km/h. Kako bi se zaštitili od povreda, vozači su imali obavezne kacige i štitnike za kolena i laktove, a staza je celom dužinom bila obložena slamom.
Oko podneva, kiša je oslabila, razvedrilo se, i oko staze je odjednom nastala košnica, od užurbanih radova da se ista što pre osposobi za trku. Red bull na svakom koraku, da dopuni energiju takmičarima pred trku, i dobro raspoloženje i zabava, nisu izostali. Zagledamo šta je ko napravioČ daske, točkići, lageri, euforija raste. Neke trokolice su sasvim obične, druge su napravljene izuzetno kretaivno i maštovito. 64 takmičara u grupama od po četvoro i uz dozvoljeno guranje, borili su se za pobedu na najbržoj stazi do sada sa novim spravama. Dužina staze je oko 300 metara, a start je se sa rampe visoke dva metra kako bi takmičari dobili na brzini. Uz izbegavanje bala sena i dosta skokova, pred kraj staze takmičare čeka wall ride – zid preko koga moraju da pređu u punoj brzini. Cilj se nalazio na raskrsnici Višnjićeve i ulice Strahinjića Bana, a najbržeg koji to sve savlada čeka glavna nagrada – 1000 evra.
Među vozačima su i voditelji Ivan Zeljković i Miloš Urošević, na neobičnoj “fotelja” trokolici. Najmlađi takmičar i ujedno jedina devojka na takmičenju bila je jedanaestogodišnja Natalija Dečević. Titulu šampiona trokolice branio je Nikola Vučković, pobednik trke održane 2010. godine. Pored njega, priliku da se vrati na presto imao je njegov mlađi brat Miroslav koji je bio prvi pobednik Red Bull trke trokolica održane dve godine ranije. U kvalifikacijama se nalazim u četvroci sa Nikolom, a s obzirom na to da se moja sklepa od trokolice nije baš najbolje pokazala na probnim vožnjama, kvalifikacija će u ovom slučaju biti i diskvalifikacija. Mokar asfalt i slama koja se uvlači u točkiće i koči trokolicu su bili priličan problem, ali najbolji su uspeli da se izbore sa svim preprekama. U polufinalu su završili takmičenje poznati šampioni, braća Vučković. Finale je odlučilo pobednika, a prvi kroz cilj prošao je Miloš Krsmanović iz Beograda, novi šampion trokolice i “heroj” Višnjićeve ulice. Odmah posle Krsmanovića kroz cilj je prošao Bojan Rakonjac, koji je i na trci 2008. godine bio drugi, dok je treći trku završio Uroš Tatić.
– Nije mi prvi put da učestvujem na trokolici, učestvovao sam i 2008. godine, ali nisam imao sreće. Ovu, pobedničku trokolicu pravio sam nedelju dana, ali sam je isto toliko dorađivao. Trokolicu sam pravio do jedan uveče, izašao sam da probam niz moju ulicu na Bežanijskoj kosi i dole u dnu me sačekala interventna policija, koja me je pitala šta to radim i uzela mi podatke. Kiša je u početku bila nezgodna, bilo je mnogo klizavo, ali se osušilo zbog brze vožnje. Odlična je manifestacija, staza je super, naročito deo pred kraj na kome je bila potpuno nova sprava…
