Peru: Deda Mraz u kratkim pantalonama
Ovih dana je glavna zanimacija bila da obilazim prodavnice i kupujem tone raznih ukrasa za kuću, a kako ću ih preneti do Beograda…
Ovde, Nova godina i nema neko posebno značenje – za njih je Božić jedino bitan i sve ulice, prodavnice i restorani su okićeni jos u novembru. Za nas je vrlo simpatično to što po ulicama pevaju dečiji horovi, a svuda okolo se nalaze veštačke jelke (jer prave ne postoje) fenomenalno okicene. Ukrasi i slične stvarčice nisu skupi a ukrašavanje jelki, pakovanje poklona, kao uostalom i pakovanje ljudi, tj. oblačenje, smatraju se strašno važnim. Skroz je neverovatno da na plaži, na 40 stepeni vidite novogodišnju jelku ili Deda Mraza u kratkim pantalonicama.
Za Novu godinu smo išli u najpoznatiji klub u ovom gradiću – gradić se zove Piura, a klub se zove Klub Grau (po nekom njihovom vojskovodji Miguelu Grau po kom se zove i glavna ulica u gradu i milion drugih mesta). Na naše iznenadjenje, proveli smo se više nego sjajno, jer je bend koji je svirao – apsolutno sjajan. Bilo ih je preko 20 na bini i u potpunosti su “skinuli” u originalu sve pesme koje su nam te večeri svirali. U bašti je bilo mnogo sveta, stolovi su poredjani oko nekih bazena, iznad i oko stolova je sve bilo u balonima, a zanimljiv detalj je taj da su svi bazeni u Peruu neshvatljivo plitki – prakticno dečiji. Inače, ovde na proslavama uopšte nema klope a ni sedenja. Samo se pijucka pićence i igra po celu noć (uslovno rečeno, jer proslave počinju oko 19-20h i traju do 01-02h).
Što se garderobe tice, sve je dozvoljeno i sve je moderno – važno je samo da šljašti – saten, šljokice i sl a modeli su najrazličitiji – od zvoncara i spicastih kragni, preko srebrnih čizmi sa platformom pa do “balskih” haljina. Najsladje je bilo videti bakice u korsetićima i mini suknjicama na štiklicama od 12cm (svi su niski pa nose ogromne štikle). Ovde je glavna fora na takvim dogadjajima da svi odmah trče da igraju (a igraju fenomenalno), i to igraju zajedno babe, dede sa unucima i njihovim drustvom (jer svi slušaju istu muziku). Nama je bilo posebno smešno to što kako počne neka pesma svi trče do prostora za igru, igraju – da bi čim se ona završi “brzom brzinom” trčali do svojih mesta, seli na 5 sekundi (koliko je potrebno da počne sledeca) a onda ponovo trkom do prostora predvidjenog za igru. Pri svemu tome, u celoj toj jurnjavi, oni su se svi neprekidno smejali nama – pošto smo svaku narednu pesmu čekali tu gde smo i igrali.
pripremila: Ana Milosavljević
