Karavan Stara planina 09
Za Velikogospojinski zbor na Staroj planini najvećem parku prirode u Srbiji ’’Stara planina’’ za dan Opštine Pirot otvara svoje kapije ljubiteljima van-terenske vožnje, zarad učestvovanja u jednoj avanturi, koja se pamti i prepričava. Predhodnih godina smo obilazili manastire, prašume, izvore vode na 2000 m n.v, osvojili najistočniju tačku Srbije, problematični region Kovačevo, i još zaista mnogo toga. U zimskom izdanju časopisa Auto Bild 4×4 gde je sve jako dobro i slikovito prikazano na 4 stranice. Ove godine, neke nove staze i neke nove avanture. 21 vozilo i nesto vise od 70 ljudi. Svi pravac Tigar na tehnicki pregled, defile gradom a potom pravac Dimitrovgrad…
Na početku moram da predstavim prave junake ovog karavana, naše prijatelje Žileta i Žareta. Momci su na krosericama prevalili put od Beograda do Pirota, preko 300 kilometara u jednom pravcu, terali desetine kilometara po džombama i vrletima Stare planine i vratili se nazad na isti način. Za to su potrebna muda ko košarkaške lopte, pa makar bila zgnječena i razvaljena od sedišta motora. Pošto do Pirota ima da se pegla mi smo, već po običaju, krenuli dan ranije, u petak. Pošto je autoput dosadan do bola i nema šta da se vidi odlučili smo da krenemo malčice zaobilazno ali neuporedivo lepše. Od Paraćina preko Rtnja na Sokobanju pa na Knjaževac, Kalnu, Temsku i u Pirot.
Osvežeavamo se na česmi iznad avetinjskog rudarskog Rtnja i nastavljamo put dalje, dok sokolovi izviđaju put ispred nas. U neko doba smo stigli u Pirot i podigli kamp. Žare odmara u krevetu i uživa u jutarnjoj cigareti, a džak pored njega je Žile. Pošto smo se probudili rasturili smo kamp i krenuli u centar grada.
Učesnici karavana se okupljaju ispred pirotskog muzeja, a u dvorištu arhitektonsko blago. Inače, tu je snimana Zona Zamfirova, moja gospođa je, čim je videla fotografije, odmah prepoznala i kuću i dvorište i kapiju. Koliko mogu da primetim, karavan je svake godine sve organizovaniji i sa sve većom podrškom grada i privrede. Prošle godine je govorio, ako se dobro sećam, zamenik predsednika opštine. Ove godine dobismo načelnika okruga. Ako se ovako nastavi ko zna koja visokorangirana budža će da drži govoranciju dogodine. Slikasmo se još malko ispred muzeja. Žile, kaciga na glavi i spreman za akciju.
Krenusmo ka Dimitrovgradu. Stali smo ispred autoputa, da se formira kolona. U Dimitrovgradu smo, nakon predaha i popunjavanja zaliha goriva i ostalog, krenuli makadamom pored carinarnice, pa u pojas između naše i bugarske carinarnice. Pokazujem Neletu krst i grob, kaže uf jebem ti, beži odatle. Prašnjavim putem, samo uzbrdo, pa pauza na osmatračnici, druženje, zezanje i idemo dalje. Odvajamo zapadno od granice i ponovo izlazimo na makad. Žile i Žare su se baš nagutali prašine!
Preko Vidliča smo prešli asvaltnim putem. Bez obzira na asvalt, koji inače ne volimo, pogled na Tepošku visoravan ili Smilovsko polje je fantastičan. Tu smo se oprostili sa momcima iz Granične Policije. Razgovaramo u Protopopincima, pitam kako im se pokazalo vozilo, jer su imali manjih problema na usponima i tako. Kažu ma pusti bre, ovo je ipak gradski džip. Reko’ da tražite vi jednu Nivu pa se vozite ko ljudi. Dobri su bili momci, maksimalno su se trudili i bili su prijatno društvo
Iako je naredba, da ako onaj iza Vas stane i Vi stajete da bi se karavan zaustavio i pomogao u nevolji, neko je omanuo. Saletu Veljkovicu je pukao hladnjak na Chirokiju. Kacim ga na Nivu pa do prvog sela. Hednikep je sto smo samo nas dvojica znali stazu. Srecom, pa sam ranije Miletu poslao GPS log od trasiranja staze. Takva i takva stvar, hoces li da dalje vodis karavan? Nema problema Mladjo…
Silazimo sa Vidliča. Nakon silaska prošli smo kroz Donji i Gornji Krivodol, najistočnije naselje u Srbiji. Sledio je uspon na Boljevske vrhove i Momcelj. Na Boljevskim vrhovima, pre konačnog uspona na Momcelj, je opet pravljena pauza. Tu se izdešavalo pucanje hladnjaka na Čirokiju, što nije nikakvo čudo. Uspon je bio dosta strm i dugotrajan, temperatura prava letnja i nije bilo vozila u karavanu koje nije doteralo temperaturu do crvenog. Nakon havarije na Čirokiju Mlađa je morao da pomogne i da odšlepa auto do civilizacije. Povoljna okolnost je što sam imao u GPS-u učitan trek sa trasiranja staze pa smo bili u mogućnosti da nastavimo. Putanja karavana je vodila oko Momcelja pa opet pored granične linije sve do fenomenalnog odredišta, Karibanjske prašume i odatle do Senokosa.
Sve vreme je držana veza motorolom, Nele i ja na čelu, Zemunac prebrojava iza, Dragoslav se javlja kad ga imentuješ i na začelju Toma radi kao metla. Dok prođosmo kroz prvu nedođiju (okolina Perine vikendice) i domogosmo se nekakvog puta. Mi lagano napred, držimo vezu i javljamo kakav je teren i na šta treba da se obrati pažnja. U Karibanji na jednom proplanku zastanemo da se prikupi kolona i eto ga Dragoslav, gas u patos i napred, sa još par vozila iza sebe. Isprednjači on, mi ajd lagano za njima i odjednom zastoj. Dragoslave javi se, prijem, ne odaziva se. Dragoslav je zapao u jendek i onako pod adrenalinom valjda zaboravio da ima stanicu pa nije javio kakav nas put očekuje nego smo tek po sistemu od uva do uva utvrdili šta mu se to zbilo.
Staroplaninski masakr motornom testerom Na fotografiji pozira naš prijatelj Sale, fenomenalan čovek i drugar, pravi predstavnik svih najpozitivnijih osobina ljudi koji nastanjuju pirotski kraj. Bližimo se Perinoj vikendici. I kod Perine vikendice opet predah i prikupljanje kolone. Odatle nastavljamo pored same granične linije. Najzad, vrhunac dana, Karibanjska prašuma! Kada se kaže prašuma čovek obično pomisli na Amazoniju, Afriku ili neku azijsku destinaciju. Pošto nam je to bilo daleko mi smo svratili da obiđemo jednu od poslednjih očuvanih evropskih prašuma. Gustiš zelenila kroz koji je praktično nemoguće proći van traga kojim smo se provezli. Neverovatan osećaj i zadovoljstvo. Nekome se nije baš svidelo i nije mu bilo svejedno a neko je bio oduševljen ko kuče u liftu. E pa mi smo u ovoj grupi koja je uživala, živela prašuma!
Izašli smo iz Karibanje i krećemo se prema Senokosu, sedištu planinarskog kluba “Srebrna glava”. Na ulazu u Senokos: krov prekriven kamenim pločama sa vrhova Stare planine. Karavan pristiže u Kamenicu, što je ujedno i finale prvog dana. Dok su karavandžije razgledali etno kuću i farmu magaraca mi šatordžije smo pohitali do Dojkinaca da se ulogorimo i pristavimo grne sa gulašom da se krčka Naravno, prvo je moralo da se okvasi grlo, a nijedno selo nisi zaista posetio dok ne sedneš ispred prodavnice i porazgovaraš sa ljudima uz piće.
Veče, kraj prvog staroplaninskog dana. Planina, vatra, društvo, grne, purenjaci, piće, razgovor i zafrkancija Ako postoji raj mora da izgleda ovako. Osvanula je i nedelja, drugi dan karavana i naš treći dan na putu Sticajem okolnosti te noći smo se Nele i ja zadržali u tečnom razgovoru sa nekim ljudima i dok si dlanom o dlan eto ga jutro, kišovito i maglovito Mlađa je malo izlapeo pa je zaboravio da smo mu više puta i pre karavana i uoči karavana rekli da idemo solo kako smo isplanirali, bez obzira na vremenske uslove, pa kud pukne da pukne. Pokupili smo opremu, pozdravili se sa ostalima i krenuli na uspon, jedna Niva i dva ludaka u njoj
– Ej Mladjo, mi se popeli na Mramor (deo iznad Vrtiboga za koji smo odlucili da se ne popnemo u onakvim uslovima. Ja u neverici da su Necko i Mile uspeli, pogledam u tom pravcu, a ono se nista ne vidi od magle).
– Mile ima li magle gore ?
– Pa ima, ono, svugde oko nas…
Dakle, celicna volja i upornost, neminovno coveka vode ka cilju. Posle sam se ceo dan jeo sto nisam ipak tu karavan izveo, pa sta nam Bog da.
Da se razumemo, nismo pošli baš ko budale. Vozilo je bilo opremljeno sa dve rezervne gume, dva gps-a (jedan običan putni ali sa označenim bitnim tačkama a na drugom oziexplorer sa topo kartama i putanjama i tačkama od prošle i ove godine itd), alatom, delovima, ručnim čekrkom (povlači 1,5 metara), zatim sajle, gurtne, gvožđe za ankerisanje, prva pomoć, zavoji obični i kompresioni, hidrogen, jod, alkohol, lekovi, ašovi, sekire, šatori, podmetači, vreće za spavanje, dogledi, radio stanica, kabanice, čizme, rezervna odeća, hrana, frižider sa hladnim pićem i, najbitnije od svega, pola grneta gulaša
Popriličan deo uspona je proteklo uz maglu i kišu. Onda smo izbili iz oblaka i naišli na sledeći prizor, Vrtibog u potpuno drugačijem ruhu od onoga od prethodne godine. Vožnja je bila adrenalinska, skoro nulta vidljivost i komplikovan teren, neispavani i podnaduli terali smo samo uzbrdo, prvo Necko pa kad je zanemoćao malo ja, i tako naizmenično do kraja, koliko ko može da izdrži a da se ne onesvesti. Lično, najveća frka mi je bila da se ne sjebemo po magli i upadnemo u neku od ovakvih kraških vrtača, jer ako se to prolomi ko zna u kakvu pećinu i ambis bi mogli da upadnemo.
Arbanaški kladenac, jak kontrast u odnosu na prošlogodišnju posetu istoj lokaciji. Napili smo se vode sa kladenca i opalili par fotografija. Zatim Mramor, prema vrhu Bratkove strane. Tu smo, malo fali od 2km. Gore – kao na drugoj planeti! Ako ništa drugo, samo taj trenutak i neverovatna panorama oblaka koje prolamaju planinski vrhovi je vredeo celog putovanja. Hvala Nivo što si nas dovela na ovo mesto.
Evo divnog mesta zastrašujućeg imena, Krvave bare. Magla je sve gušća. Zemljište i stene su neobične boje, nešto između crvene i ljubičaste. Spust prema Pilju se prilično odužio, ali nije nam smetalo jer je doživljaj neopisiv. Magla i kiša su čak davale jak osećaj da se krećemo kroz predele van ovog prostora i vremena. Na kraju silaska, ispred samog Toplog Dola, naletimo na novinare iz autobilda, čiroki, sad sa promenjenim hladnjakom, i jedan grand iza njega. Blic, pozdrav i oni otpeglaše uzbrdo a mi u selo. Kao što već rekoh, na spustu je nestalo plina pa je zbog toga Midžor morao da otpadne ovaj put. No, bez obzira na to, malo smo prošnjurali severno od sela čisto da osmotrimo konfiguraciju terena.
* Jedna od dve Aerke, otkazuje. Karavan se od 21 vozilo i 2 motora srozao na samo 11. Dok su opravljali Aerku vozac GAZ-ovog kombija je saopstio da su mu kocnice otkazale, al “če se snadže”. Lidersku poziciju Karavana preuzima neustrasivi Marjan sa neprevazidjenim Pinzom…
text i foto: Mile
