Drinska regata – Ljubovija 2014
Drina, regata, truba i pasulj… Sve je počelo nedelju dana ranije turnirima u malom fudbalu i tenisu, da bi se zagrevanje nastavilo koncertima, ali ono zbog čega se ovde dolaze je spust niz Drinu. Ljubovijsko izdanje Drinske regate počinje u Rogačici, a završava se nakon 40 kilometara u Ljuboviji i predstavlja najdužu regatu na Balkanu. Organizatori manifestacije su opština Ljubovija i Turistička organizacija opštine Ljubovija u saradnji sa Rafting klubom “Drinska regata”. Ova međunarodna regata sportsko-rekreativnog tipa ima tradiciju dugu deceniju i po, a održava se svake godine druge subote u julu mesecu. Regata na Drini je postala brend, poput Guče i Egzita. Zahvaljujući pratećim zabavnim programima, za dane regate Ljuboviju poseti oko 50.000 turista. Manifestacija je krenula 2001. godine sa nekoliko plovila, da bi broj plovila iz godine u godinu rastao munjevitom brzinom i dostigao 2000 plovila i 20.000 učesnika spusta. Za bezbednost učesnika bili su zaduženi policija, žandarmerija, ronioci, spasioci, služba Doma zdravlja i redari na kopnu.
Ove godine 12. jul je odlukom Internacionalne rafting federacije proglašen za Svetski dan raftinga! Sakupili smo se oko deset uveče, i posle par kafa, odgledanog filma i par rundi životne filozofije krenuli na dogovoreno mesto okupljanja oko 3 ujutru. Mini-busevi i saputnici, neki već poznati, čekali su nas ispred kuće cveća. Vodič nam je objasnio plan, kao i neke od osnovnih mera bezbednosti prilikom spusta niz Drinu – da ne radimo ništa što je moglo ugroziti bezbednost saputnika u čamcu (kumu i meni je bilo zabranjeno da pevamo). Nakon toga putovanje kroz noć, ali nas to nije sprečilo da održimo atmosferu. S obzirom na to da me je kum budio na svakih nekoliko minuta da mi pokaže banderu, zgradu ili vozilo koje smo upravo prošli, pošalice nam nisu nedostajale.
Pokupili smo par putnika negde uz put, zaustavljali se da dopunimo zalihe, a nešto pre Rogačice stali na piš-puš pauzu. Bilo je VEOMA hladno, taman da se rasanimo. Počelo je da svanjiva, tako da smo mogli videti fantastičme prizore. Oblaci su se valjali niz obronke i prostirali svuda oko nas, kao neka prostirka. Zaista sam imao utisak da sam u “šetnji po oblacima”, predivno i neopisivo iskustvo.
[srizonfbalbum id=20]
Oko sedam ujutro stigli smo na mesto okupljanja za regataše. Na prvi pogled je delovalo kao neki neuspešni vašar. Tmurno vreme sa kišom, blato i kaljuga. Poneka zapaljena vatra, ali mislim da je glavno grejno telo bila flaša rakije. Ovde je bilo još lepše. Gužva se konstantno povećavala kako je narod pristizao. Kola, ljudi, čamci, pivo za “put“ samo su se smenjivali, došli su čak i trubači koji su poneli svoj čamac. Već tada mi je bilo jasno da ovo neće biti ni nalik ničemu što sam doživeo ranije.
Kiša je sve vreme bila neumoljiva, tako da smo iskrenost organizatora ozbiljno doveli u pitanje. Gde god pogledate fotografije sa neke regate, videćete vesele ljude koji uživaju u sunačnom danu. Kiša nam nije bila u planu kad smo dogovarali sve ovo. Tmurno vreme, ne baš toplo. Nismo to ovako zamišljali, a, opet, ljudi lagano pristižu, sve počinje da liči na košnicu i ne bi se reklo da iko odustaje.
Popili smo kafu u obliznjem lokalu sačekali čamce i oko 9 sati krenuli put vode. Nisam siguran kako da adekvatno opišem sam početak spusta. Najpriblizniji opis bi bio metež najprometnije ulice New York-a u samom špicu, ali sa čamcima. Skoro da čovek nije imao gde da uskoči u vodu od gustine čamaca, muzika sa raznih vrsta ozvučenja, trubači pivo i euforično urlanje na sav glas je sastavni deo ove manifestacije. Još jedan interesantan podatak jeste taj da je jedna obala reke bila Srbija a suprotna obala Bosna, tako da smo sve vreme bili na samoj granici. Krenuli smo, a oblaci su počeli da se razilaze i vreme se prolepšalo. Uskoro od tmurnih oblaka nije ostalo ništa, ostalo je samo vedro nebo i sunce koje prži.
Prošle godine, Drinska regata Ljubovija 2013. je proglašena za najbolju tradicionalnu turističku manifestaciju u Srbiji i dobila nagradu Privredne komore Srbije.
Atmosfera je celim putem bila fenomenalna, kao u dobra stara vremena kada smo se svi družili i bili prijatelji. Ako ti se pilo pivo mogao si uzmeš svoje, još uvek neohlađeno ili prosto da zatražiš od “prolaznika“ pored tebe. Isto je važilo i za hranu. Mnogi su se odlučili da umesto motornog pogona namontiraju roštilj na ili u čamac, a da koriste vesla za upravljanje. Ovakvih “Pimp My Ride“ preplavljenih plovila je bilo bezbroj. Dok su neki čak koristili one predškolske dečije čamčiće, drugi su to shvatili veoma ozbiljno. Pa se tako mogao videti čamac sa ugrađenim park-klupama, ciradom ili velikim suncobranima iz kafića i fiksiranim stočićem ili starim frižiderima. Skoro svaki treći čamac je imao neki svoj motiv. Kompletno kostimirani gusari, sad već popularni Pirati iz Lađevaca, predstavnici raznih udruženja, klubova, prodavnica, etno sela etc. Ko je u celoj priči uspe da odoli izazovu i da se ne okupa u ledenoj Drini svaka mu čast. Mi nismo uspeli – nekoliko puta.
Nakon 5-6 sati uz par kratkih odmora stigosmo do našeg cilja. Ušće Trešnjice u Drinu nalazi se na polovini regate, i posle šest sati lude atmosfere ovo je mesto gde dolazimo k sebi i pakujemo se za povratak u Beograd. Dočekala nas je topla dobrodošlica sa desetak još toplijih kazana pasulja. Ako mislite da je nešto od toga preteklo grdno se varate. Da je bilo još hleba omazali bi one kazane do te mere da nebi morali ni da ih peru. Sunce, reka, čist vazduh i hladno pivo su učinili svoje.
Nakon presvlačenja, pakovanja, jela i pića uz muziku, u totalnoj euforiji krenuli smo kući. Nije nam smetao ni umor ni to što smo pošteno pocrveneli. Euforija i dobro raspoloženje se zadržalo celim putem. Sve u svemu – savršeno.
pripremio: Vladimir Burović, foto/video: A. Pajić
