Beogradski reli
Bubanj potok je 20. oktobra 2007. bio poprište izuzetnog događaja za ljubitelje automobilizma, posebno za fanove terenskih vozila. Ukoliko ne volite da se prljate, idite u novi Merkator ili Delta siti na sladoled! Mi volimo. Rezultat: dva sata video snimka, 150 fotki, polomljen ležaj točka, puno dobrog zezanja i puna veš mašina blatnjave odeće
Za razliku od prethodnih dana, kiša nije padala. Ohrabrenje povodom toga je gotovo nikakvo kada znamo da se natopljena zemlja još dugo neće osusiti. Močvara iza pijace na Bubanj Potoku verovatno se svejedno neće osušiti nikada. Sabiram se da li sam sve poneo: sajlu za vuču (obavezan deo opreme za offroad, smatra se delom bontona da imaš svoju sajlu kada neko treba da te izvlači iz blata u koje si se uvalio), imam i mali vojni ašovčić na sklapanje, tu je rezervna odeća, električni kompresor za gume, pretvarač struje sa 12 na 220 volti, rezervne gume i neki alat – kasnije će se ispostaviti da je nedovoljan. Tu je i voda, keks, kamkorder i fotoaparat (poslednja dva će poneti i Vlada, pa smo opremljeni kao bolja TV ekipa). Ključ u bravu, gore glavu…
Na parkingu je na desetine, čini mi se i stotine terenaca. Veliki, mali, skupi, jeftini. Svako će da pokaze nesto. Cini mi se da stizemo medju poslednjima (posle ce ispasti da smo, bar kada je rdni broj u pitanju, negde u sredini). Pitam neke ucesnike gde da se prijavim, salju me gore, cekam nekoga, docekam, potpisujem i dobijem broj 41 i jos neke nalepnice (nisu me cak ni pitali imam li vozacku dozvolu). Zamalo pa 42. Lepimo na auto i pridruzujemo se ekipi sa Nivama. Neko se jedva skupio za gorivo da dodje iz Paracina. Drugome je ovo prva egzibicja i upravo opisuje kako se nedavno zaglavio na parkingu. Bice ovo zanimljiv dan.
Ostala vozila su raznolika: Pajero, Suzuki, Toyota, Landrover, Cherokee… Neki su fabricki, drugi prepravljani i adaptirani za terensku voznju do neprepoznatljivosti. Izgledaju sjajno, i mi izgledamo sjajno. Upoznajemo se medjusobno dok kolona hrabrih polako krece. Prikljucujemo se, jedan iz drugog. Vlada i ja izmisljamo gluposti dok polako idemo u koloni. Skidam siber sa krova i izlazimo da gledamo i snimamo. To isto radi i neko u Tamu 110, pomalo zacudjeno na spogleda kada vidi da jos neko viri kroz krov. Nastavljamo i dolazimo do prvog blata.
Neki prolaze glatko, drugi se muce. Ukljucujem blokadu diferencijala na vreme, a reduktor ne diram. Znam ovakvo blato, znam da mi nece trebati. Sve je samo stvar taktike. Vozilo ispred nas se muci ali nekako prolazi, mi glatko. Posle ce se ispostaviti da ovome ispred nas niko nije napomenuo da bi bilo pozeljno da ukljuci blokadu. Ipak, prosao je, a nesto kasnije ce i izvlaciti kolegu iz blata. Motori urlaju, muzika odjekuje. Dosta publike. Prvi se ve cskupljaju oko startne linije za veliku stazu. Jos jedna prepreka i – tu smo. Samo sto se to nikada nece dogoditi. ‘Pogledaj tocak’ – skrece paznju neko iz publike. par vozila ispred je neko zaglavljen pa stojimo u mestu. Gledam tocak. Nije dobro.
Lezaj tocka izdao nas je u potpunosti, i poluosovina se izvlaci iz lezista. Tocak viridvadesetak sanitimetara i sve sto mu ne dozvoljava da u potpunosti ispadne jesu duboki tragovi koje su napravila vozila ispred nas i kroz koje vozimo. Ovde nema pomoci, cekam da se vozilo ispred mene pokrene, a onda vozim dalje, tako, na tri tocka. Idemo, cak bez vecih problema. Stotinak metara kroz blato da bih se sklonio negde sa strane. Sada ne smetam ostalim ucesnicima, mogu da prodju. Vlada ide da snima, ja idem preko zice na pijacu. Kupujem lezaj tocka i jos neke sitnice, i zovem mehanicara koji ce stici tek za par sati. Pridruzujem se Vladi, snimamo, navijamo.
Staza je teska i svi vozaci iz ekipe odustali su od velike staze. Vozice jedino jedna cudna Niva, auto ocigledno prepravljen za tezak offroad. Njih petnaestak se ozbiljno takmici. Neki dobro voze, druge vise izvlace nego sto voze. Dobijamo dorucak, komentarisemo, snimamo. Neki se trude da postignu dobro vreme (jedan je uspeo i da se prevrne), drugi idu laganije, cisto da prodju stazu. Veliko crveno cudo pleni paznju. Voze ga negde oko i pored staze, kroz vodu, blato, trsku, preko brezuljaka. Ide sigurno i ne zaglvaljuje se. Lici na sasiju traktora, ili kamiona, ili nesto izmedju, na koju je stavljena karoserija nekog dzipa. Tockovi su od traktora. Mozda ima i neki reduktor sa neke masine, krana, viljuskara… neko se veoma trudio, i uspeo, i ima cime da se pravi vazan. Mi nemamo, nas auto stoji sa strane.
Proglasavaju se pobednici, drustvi se polako razilazi. Lezaj tocka je popravljen. Moramo i sami da prodjemo kroz prilicno blata i deo staze, da bismo uopste mogli da izadjemo. To znaci da alternative nije ni bilo, morali smo da popravimo i da se izvucemo nekako, jer ovde nista ne moze da pridje. Izlazimo bez problema, tocak se okrece i na mestu je. Polako pocinje i da se smrkava. Blatnjavi i umorni, vracamo se kuci, na klopu, tusiranje, da saberemo utiske. I da smislim odgovor na pitanje na koje nisam uspeo da odgovorim: da nismo ostali bez tocka, da li bismo s etrkali na velikoj stazi. Razum govori da ne bismo, ali neki nagon govori suprotno. Da nema tog nagona, svakako ne bismo te subote ustali u pola osam, kaljali se i uzivali u buci motora. Istina je tamo negde. Ostala u blatu. A da li bismo i mi ostali, ili bismo navijali kao sto i jesmo? Ne znam…
pripremili: Vladimir Burović i Andrija Pajić
