Mala turneja kroz Bokokotorski zaliv
Novine pune reklama, a srce puno želje. Gledaš te šarene slike, ponude i cene. Para ima kao i uvek, odnosno nikako, ali sakupi se. More je provod…
Onda dođeš i naučiš da svako malo – nema vode, uglavnom kada je najpotrebnije. To znači da nema ni pranje ruku, tuširanja, ne rade toaleti (prev: klonja, WC, mokri čvor), i, uopšte, sve strahote kojih ste s epribojavali počinju da se realizju. Soba je puna iskorištenih flaša od soka u koje je natočena voda, jer tako jedino može da se izbegne da se godišnji odmor pretvori u masovnu zarazu. Dok šetaš, gledaš pansione koji se reklamiraju: ‘ima voda’, ‘ima kupatilo’ i slične mudrolije, kao da je to nešto vanredno, luksuzno, posebno, i onda je odjednom jasno da ovde izgleda jeste. A dogodine dođeš ponovo: bolje išta nego ništa. Da bude gore, ovde ni svaki kafić nema gore pomenuti sanitarni čvor, a gde ima: zaključan je, ljubomorno čuvan, ‘nema vode’ ili ‘ne radi’. Zaključak je da u toalet treba poći na vreme, a kupanje je buržoaska navika.
Gostoljubivost je u Boki na lepom nivou i za svaku pohvalu, a ima i šta da se vidi, pa sve ovo može da prođe kod nekog domaćeg gosta, već naviklog na štošta, a uz malo (re)organizacije, malo puteva, vodu koje ima i još ponešto, i strani turisti mogli bi lepo da se odmore, ali to ipak spada u turizam…
Put je jedva širi od minibusa koji nas je povezao, ali majstor mota kroz krivine bez kočenja i usporavanja, mimoilazeći se gotovo nepojmljivom neverovatnoćom sa vozilima koja povremeno nailaze iz suprotnog smera. Cenim da su u pitanju milimetri koji nas dele od zidova, stenja ili mora sa jedne, i totalne havarije sa druge strane. Od Kotora se kasnije vraćamo nešto sigurnijim putem, kroz tunel, ali su definicije bezbednosti ovde malo rastegnute. Usred tunela – udes, neki automobili su se sudarili a majstor ih vešto obilazi produžavajući dok policija radi uviđaj. Brza vožnja, eto šta je – komentariše dok nastavljamo svojim putem, a on se javlja na mobilni, glasno ponavljajući vesti koje je čuo: kolega mu se hvali da je od Kotora do Tivta, vozeći pored mora, stigao za svega dvadesettri (brojem: 23) minuta.
Istog kolegu treba da pokupimo negde uz put, i nadam se da večeras neće pokušavati da obaraju rekorde. U sporednoj ulici zatičemo drugi minibus nasred raskrsnice. Neće da upali, pa ga guramo na trotoar, vozači i putnici, svi zajedno. Pitam se koliko to ima veze sa malopređašnjim pomenutim jurcanjem… Sve je ipak bolje od pešačenja, jer pešaci u Crnoj gori kao da nisu predviđeni kao bilo kakva kategorija učesnika u saobraćaju, pa pešačenje ne bih preporučio ni onima koji su skloni izlaganju opasnim situacijama. U svakom slučaju, nastavljamo nešto žustrije, valjda ne bismo li nadoknadili izgubljeno vreme.
Treba i odmoriti, jer predeli su fenomenalni, kao da ste milion kilometara daleko, a ne svega nekoliko stotina (što ispadne oko osam sati klackanja vozom). More je čito, brda i planine visoki i zeleni, vreme mirno i lepo, kao stvoreno za uživanje – predeli kao izmišljeni. Ima gradova: Tivat, Kotor, Herceg Novi, a ima i mesta poput Stoliva, Kamenara, Lepetana… Svako ima neku svoju istoriju koju vred upoznati, svugde ima ponešto da se vidi. To je dobar motiv za šetnju, odmor za telo, oči dušu…
